Božićna poslanica

Evo nas i ove godine, draga naša duhovna deco, pred kolevkom Bogomladenca Isusa Hrista! Velika i nadumna tajna Rođenja Boga Logosa desila se u skromnoj vitlejemskoj pećini, koja je od toga trenutka, jednom za svagda, postala centar sveta – mesto slave Božje i izvor utehe svim bogotražiteljima kroz istoriju ljudskog roda.

AMFILOHIJE

 

MILOŠĆU BOŽJOM
PRAVOSLAVNI MITROPOLIT CRNOGORSKO-PRIMORSKI, MJESTOBLjUSTITELj TRONA PATRIJARAHA SRPSKIH, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA SINOVIMA I KĆERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ NAJRADOSNIJI BOŽIĆNI POZDRAV:

MIR BOŽJI
HRISTOS SE RODI!

 

 

Veliki otac Crkve, sveti Jovan Zlatoust, govoreći o prazniku Božića, kaže: „Poštujte, braćo, dane praznične, ponajviše dan Rođenja Hristovog; jer ko Rođenje Hristovo nazove majkom svih praznika, taj neće pogrešiti...” Iz praznika Rođenja Hristovog izviru svi praznici, kao reke iz izvora. Po svetom Zlatoustu, Rođenje Hristovo je ponovno stvaranje sveta, a Ovaploćenje Boga Logosa je kamen-temeljac svega.

Drugi veliki otac Crkve, sveti Grigorije Bogoslov, svoju božićnu besedu počinje doksologijom - slavoslovljenjem Boga:

Hristos se rađa - slavite!
Hristos s nebesa - susrećite!
Hristos na zemlji - uzvisite se!
Pevaj Gospodu, sva zemljo!

 

I nastavlja da blagovesti: „Narod koji sedi u tami neznanja, neka vidi veliku svetlost bogopoznanja! Staro prođe – evo sve novo postade! Slovo starozavetno se povlači – Duh osvaja; senke nestaju - Istina nastupa.”
Po izveštaju svetih jevanđelista, Gospod Isus Hristos se rodio u vreme rimskog imperatora Avgusta u Vitlejemu judejskome, gradu proroka i cara Davida, od čijeg potomstva je po proročanstvima starozavetnih proroka trebalo da bude rođen Bogom obećani Mesija - Spasitelj sveta.

Sveti Grigorije Palama, bogoslov vitlejemske i tavorske svetlosti, u svojoj božićnoj besedi otkriva duboki smisao dolaska Mesije: „Ovaploćenjem i Rođenjem Mesije Hrista u svetu, svetu je darovana vaseljenska radost i mir. Poslušaj do kraja pesmu Blagovesnika i saznaćeš je - kaže: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja; jer je Bog došao u telu da bi svetu doneo Svoj mir i pomirio ga sa najuzvišenijim Ocem.” Mir Hristov nije istovetan sa mirom ovoga sveta. Božićni mir sveti Grigorije Palama naziva „duhom usinovljenja, jer oni koji su verom nosioci ovoga mira postaju naslednici Božji i sanaslednici Hristovi”. Zato, po istom svetitelju, u duhu Božića žive samo oni koji žive u ljubavi jedni sa drugima i to, shodno rečima svetog apostola Pavla, „podnoseći jedni druge i opraštajući jedni drugima... kao što Hristos oprosti vama”.
Daleki i uzvišeni Bog, Koji je u Starom zavetu razgovarao sa Mojsijem na gori Sinaju, Rođenjem Hristovim je priklonio nebesa i postao „Emanuil, što će reći: sa nama Bog”, ne gubeći pri tom ništa od Svoga Božanstva. To nam, govoreći o Rođenju Hristovom, potvrđuje sveti Jovan Damaskin rečima: „Zato i ne velimo za Njega da je On čovek koji se obožio, nego da je Bog Koji se očovečio; jer, budući po Svojoj prirodi savršeni Bog, postao je On i savršeni Čovek, ne menjajući vlastitu prirodu niti božansku ikonomiju.”
Novojavljeni ava Justin Ćelijski kaže da je „na Božić Bog, po Svojoj bezmernoj ljubavi, ušao u istoriju, blagodaću Svetoga Duha, ovaplotivši se od Prisnodjeve Bogorodice, i postao realan čovek”. Tako nam je u novorođenom Detetu – Bogomladencu Isusu Hristu – Bog darovao svako izobilje darova Carstva nebeskog, donoseći nam Sobom večnu Istinu, večnu Pravdu i sâm večni Život koji, po učenju svetog Maksima Ispovednika, unapred okušamo u životu i Liturgiji Crkve Hristove.
Praznik Božića je celokupnu ljudsku istoriju podelio na dva dela - na iščekivanje i na spasenje. Biblijsko iščekivanje Mesije Spasitelja počelo je već obećanjem prvosazdanim ljudima Adamu i Evi, a još konkretnije praocu patrijarhu Avramu, kome je Bog obećao da će u njegovom Potomku biti blagosloveni svi narodi, što se ostvarilo upravo Rođenjem Bogočoveka Isusa Hrista.
Na veliku tajnu Rođenja Mesije ukazivali su gotovo svi starozavetni proroci. Stoga, posmatrajući Stari zavet očima svetog apostola Pavla, možemo za njim ponoviti da je on u celini „vaspitač za Hrista”, pedagog koji je sve bogoljubive duše pre Hrista upućivao ka vitlejemskoj pećini.

Sa druge pak strane, trojica mudraca sa Istoka, koje je blagodatna vitlejemska zvezda privela mestu na kojem se rodio Hristos, simbolišu, po tumačenjima Otaca Crkve, čitav neznabožački svet, koji svojom filosofijom po čoveku nije mogao proniknuti u preduboku tajnu Bogoovaploćenja.
I jednima i drugima, nebeski anđeo prilikom Rođenja Hristovog otkriva veliku tajnu spasenja sveta, blagovesteći vitlejemskim pastirima, a preko njih i svima nama: „Ne bojte se; jer vam, evo, javljam radost veliku koja će biti svemu narodu.
Jer vam se danas rodi Spas, koji je Hristos Gospod, u gradu Davidovu”.
Od te blagovesti vitlejemskim pastirima, pa sve do danas, Rođenje Hristovo je praznik nebozemne radosti u kojem zajedno učestvuju anđeli i sveti, ali i svaka bogoljubiva duša ozarena vitlejemskom svetlošću. Slično trojici mudraca sa Istoka, koji su došli da se poklone Bogodetetu Isusu Hristu, i mi smo svi pozvani da Mu se poklonimo i da prinesemo darove novorođenom Caru nebeskom.
Zar nije sve ono što smo od Boga po dobru ove godine učinili naš najveći dar Bogomladencu? Ako smo gladnog nahranili, žednog napojili, bolesnog posetili, zar time nismo dar Bogu prineli? Ako smo životom svojim Boga proslavljali, živeći sveto i bogougodno, zar time nismo zlato vrline Bogomladencu prineli? Ako smo Crkvu Božju ljubili i svojom revnošću ukrašavali dom Gospodnji, zar time nismo bogougodnu žrtvu prineli? Ako smo stradanje braće svoje u nevoljama videli, i svojim delom ih utešili, zar time nismo Samome Hristu dobro učinili?.
Eto, Bogomladenac Hristos za Svoju bezgraničnu ljubav od nas ljudi takve darove očekuje. Zato je Božić i praznik pred kojim proveravamo svoju veru i sve ono što smo, kao stvorenja Božja i kao sinovi i kćeri Božje, dužni da činimo, kako je često govorio naš blaženopočivši patrijarh Pavle.

Ovoga Božića smo posebno ispunjeni radosnom tugom što nas je ostavio naš veliki patrijarh Pavle i preselio se sa zemlje na nebo. Duboko verujemo da će on, po slobodi darovanoj mu od Boga, „sa svima svetima iz roda našega”, nastaviti da se moli za našu Crkvu i za naš raspeti narod, zajedno sa Svetim Savom, svetim Simeonom Mirotočivim i svim svetim precima našim, koji su prepoznali i primili patrijarha Pavla „kao svoga i sebi ravnoga”.
I ovoga Božića se sećamo svih nevoljnika, stradalnika i prognanika i svih onih kojima je učinjena bilo kakva nepravda; njih želimo da utešimo rečima: Hristos se rodi! Radujte se, jer evo, Gospod dolazi da obriše svaku ljudsku suzu.
Svojim Rođenjem na zemlji Hristos je sav ljudski život - od začeća do smrti i vaskrsenja - učinio svetim. Zato nas Božić opominje da ne dižemo ruku na plodove utrobe svoje već da živimo shodno zapovesti Božjoj: „Rađajte se i množite i na-punite zemlju”. Poštovanjem ovog blagoslova Božjeg, prestao bi plač Rahilje nad našim narodom i nad našom decom koje više nema, a procvetao bi život koji je neugasivo zasijao iz vitlejemske pećine.

I ovoga Božića smo zajedno sa svojom braćom i sestrama na Kosovu i Metohiji, kolevci našega naroda. Poručujemo im u ljubavi Hristovoj da se vrate svojim kosovskim ognjištima i ostanu da žive sa svojim svetinjama, čuvajući naše Kosovo, „grdno sudilište”. Ne gubimo nikad nadu da će Bog prosvetiti razum onih kojima je danas predao u ruke zemnu moć i vlast nad državama i narodima; da, u duhu pravde Božje i ljudske, preispitaju svoje nepravedne odluke o Kosovu i Metohiji. Jedino tako će se obnoviti mir i zajedništvo na Balkanu i u Evropi i vratiti ugroženo dostojanstvo pravoslavnom srpskom narodu. Molimo se, takođe, da novorođeni Knez mira iskoreni rat, nasilje i nepravdu svuda u svetu, kako bi se konačno zacario mir i pravednost među svim ljudima i narodima zemaljskim.
Punoću našeg bogoljubivog naroda pozdravljamo vitlejemskim pozdravom, poručujući mu da čuva svoju pravoslavnu veru, svoj jezik i svoje pismo, ma na kojem kontinentu živeo. Mi Srbi smo drevni hrišćanski narod, jer smo kroz kirilo-metodijevsko krštenje i svetosavsku prosvetu postali deo kulture svecelog hrišćanskog sveta. Mi smo na taj način ostavili neizbrisiv pečat u istoriji i civilizaciji savremene Evrope i sveta, ugradivši sebe, jednom za svagda, u njihovu budućnost.

Božić nas sve i svagda poziva da živimo u bratoljublju i bogoljublju i u jevanđelskoj skromnosti, živeći od dela ruku svojih, držeći se novozavetnog učenja: da nikada ne činimo drugima ono što ne želimo da nama drugi čine).
Sažimajući nam veliku i nadumnu tajnu Božića, sveti Grigorije Bogoslov kaže: „To je naše svetkovanje. To danas praznujemo: Božji dolazak ljudima - da bismo mi Bogu došli; ili da kažem pogodnije: vratili se. Da svučemo sa sebe starog čoveka i u novoga se obučemo i, kao što smo u Adamu umrli, tako u Hristu da oživimo, da se sa Hristom zajedno rodimo, i saraspnemo, i sapogrebemo, i savaskrsnemo.”
Završavajući svoju božićnu poslanicu rečima ovog bogomudrog Oca Crkve, pozdravljamo sve vas, draga deco duhovna, i sve ljude, i sve narode, sveradosnim vitlejemskim pozdravom mira:

Mir Božji
Hristos se rodi!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

                                 Danas je Božić

Najradosniji događaj u hrišćanskom svetu, praznik rođenja Isusa Hrista, obeležava se u svim hramovima Srpske pravoslavne crkve.

Božić je najradosniji hrišćanski praznik. Pošto se tog dana, po verovanju hrišćana rodio Sin Božji, Isus Hrist - spasitelj sveta, Božić je praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, roditeljstva i stvaranja uopšte. O Božiću pravoslavni hrišćani se pozdravljaju sa “Hristos se rodi” i “Vaistinu se rodi”.

 

Prvu Božićnu liturgiju u beogradskom Spomen-hramu Svetog Save služi vikarni episkop hvostanski Atanasije.

Jutarnju prazničnu liturgiju u devet časova služiće u beogradskoj Sabornoj crkvi mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, a biće pročitana i tradicionalna Božićna poslanica u kojoj se poziva srpski narod u matici i rasejanju "da kao drevni evropski narod" čuva svoju veru, jezik i pismo.

 

 

Nekoliko stotina vernika u sredu uveče je u Beogradu, na platou pored Hrama svetog Save učestvovalo u paljenju badnjaka uoči Božića.

Paljenju badnjaka na Badnje veče, prethodilo je dvočasovno povrečerje koje je u malom hramu svetog Save predvodio episkop hvostanski Atanasije.

Povodom praznika kojim se slavi rođenje Isusa Hrista, vladika Atanasije pozvao je vernike na smirenost i ljubav.

"Večeras zagrlite i sve oni koji su ostali bez svojih domova, sve siromašne, beskućnike, prognane, ...jer tako se proslavlja Božić i dočekuje Hrist", poručio je vladika.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Vladika Atanasije Jevtić mogući kandidat za srpskog patrijarha

Srpska pravoslavna crkva razmatra mogućnost otvaranja vrata za kandidaturu za budućeg poglavara i penzionisanim vladikama, saznaje „Blic” u vrhu SPC. To bi direktno omogućilo ulazak u izbornu trku za patrijarha i vladici Atanasiju Jevtiću koga neki episkopi žele na tronu SPC. On bi na taj način mogao da uđe u izbornu proceduru.

 

- Ovo nije jedino otvoreno pitanje. Promena Ustava SPC za izbor budućeg patrijarha moguća je, čak i nužna, ukoliko tri kandidata ne dobiju potreban broj glasova, iznad 50 odsto - kažu u SPC.
Tajnim glasanjem svih 45 episkopa biraće se novi patrijarh 22. januara na Svetom saboru SPC. Važeći Ustav SPC propisuje izbor putem žreba, sa imenima tri kandidata. Međutim, ukoliko tri kandidata ne dobiju taj potreban broj glasova, Sabor će odlučivati da li će se trojica kandidata za patrijarha birati prostom većinom, sa najvećim brojem glasova, ili će to biti izbor jednog sa najvećim brojem glasova.
Patrijarh se bira tako što u prvom krugu glasanja svi učesnici Sabora zaokruže po tri episkopska imena. Ako se nakon prvog kruga dobije ime sa natpolovičnom većinom glasova, 50 odsto plus jedan, u drugom krugu glasanja, na novim listama sa imenima svih preostalih kandidata, glasa se za sledeću dvojicu.
Kada, takođe natpolovičnom većinom bude izabrano drugo ime, pristupa se sledećem krugu glasanja dok i treći kandidat, koji mora da bude u trojnoj kandidaturi za finalni izbor žrebom, ne dobije natpolovičnu većinu glasova. U slučaju da neko ko je dobio potrebnu većinu odustane, procedura u tom krugu se ponavlja. Krugovi glasanja se ponavljaju sve dok se ne dođe do trojice episkopa sa potrebnim brojem glasova. U svim krugovima glasovi se broje javno među vladikama.
Ta tri imena potom se stavljaju u zapečaćene koverte, između korica Jevanđelja, koje se stavlja na časnu trpezu u oltaru i posle molitve priziva Svetog duha u Patrijaršijskoj kapeli, najstariji srpski kaluđer u činu arhimandrita izvlači jedan koverat ispod korica Jevanđelja. On predaje koverat predsedavajućem Sabora, koji ga otvara i saopštava ime novog patrijarha. Istovremeno, otvaraju se i druge dve koverte i prikazuju prisutnima kako bi se uverili u regularnost izbora.
Ovaj način izbora predložio je prethodnik patrijarha Pavla, patrijarh German Đorić pre 33 godine kako državne vlasti ne bi mogle ubuduće da se presudno umešaju u izbor patrijarha.
Od 1920. do 1958. godine patrijarsi su birani na izbornim saborima većinom glasova. Da bi izbor njegovog naslednika bio lišen mešanja komunističkog režima nakon Drugog svetskog rata, patrijarh German je na vanrednom Saboru, održanom 14. i 15. septembra 1967. godine predložio promenu načina izbora poglavara SPC, što su vladike prihvatile. Tada su izmenjeni članovi 42 i 43 Ustava SPC, po kojem je i patrijarh Pavle izabran 1. decembra 1990. godine.
Na prolećnom Saboru, maja 2000. godine, poništen je izbor putem žreba, da bi na prolećnom zasedanju 2005. godine ova odluka stavljena van snage i vraćen izbor pomoću žreba.
I sada ima vladika koje smatraju da izbor žrebom nije kanonski već ga smatraju jednostavno kockom, neprimenjenom u ma kojoj drugoj crkvi sveta pri izboru njenog poglavara.

 

 

Tajno glasanje
Glasanje je u svakom slučaju tajno, a izborni Sabor je punovažan ukoliko u radu učestvuje 75 odsto članova. Saborom će predsedavati episkop šabački Lavrentije kao najstariji srpski vladika po hirotoniji, odnosno rukopoloženju.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Tadić: Poruka mira Video

Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je danas u manastiru Visoki Dečani poruku mira svim građanima na Kosovu i Metohiji i naglasio da je "ovo prilika da svi koji su bili u zavadi pruže ruku mira jedni drugima".

"Na ovaj dan, u ime države Srbije, građana, kao i u svoje lično ime, upućujem poruku mira, verujući da je mir više nego išta potreban svim narodima i ljudima koji dele zajedničku sudbinu na ovom balkanskom, veoma teškom i kompleksnom prostoru", naglasio je Tadić.

 

"Poruku mira upućujem svim ljudima, nezavisno od njihovog identiteta, svima koji slave Božić, ali i onima koji ga ne slave", rekao je Tadić, "jer ovo je prilika da svi koji su bili u zavadi pruže ruku mira jedni drugima".

On je dodao da Visoki Dečani predstavljaju garanciju očuvanja srpskog identiteta.

"Identitet je centralno pitanje i iskušenje sa kojim se danas svi narodi suočavaju. Zbog toga, položaj naših manastira i crkava predstavlja fundament naših identiteta", naglasio je Tadić.

 

I vladika lipljanski Teodosije je uputio poruku mira i dodao da je manastir Visoki Dečani u srcu mnogih ljudi koji često dolaze i posećuju ga.

"Svi naši prijatelji dolaze ovde, jer su im Dečani u srcu, a dolazak predsednika pokazuje da su i njemu Visoki Dečani u srcu. Bez obzira koliko bili udaljeni, mi smo danas zajedno", istakao je Teodosije.

"Sutra je praznik mira i sa tim osećanjem ga i dočekujemo”, rekao je vladika.

Tadić će Badnje veče obeležiti sa monaštvom manastira Dečani, dok će sutra prisustvovati božićnoj liturgiji.

 

DA LI SMO ZA KOSOVO KRIVI DELOM SAMI MI?

Srbi moraju da se povrate Bogu!

Ovom prilikom bih citirao Vladiku sabackog Lavrentija koji je izjavio za "Blic" citiram:"Ali,da vam jedno kazem,i to ispovedam,za Kosovo smo krivi delom sami mi. Kada se povratimo Bogu,Bog ce nama Kosovo povratiti". (Kraj citata iz "Blic-a" od srede,30.maja 2007.,stranice 2.-3.)

Dodao bih da samo Sveta Sloga Srbina Spasava,a Sveta Sloga znaci Sloga u Hristu! Srbi moraju da se povrate Bogu! Meni smeta sto Srbi mnogo psuju Boga. Naravno,ne psuju svi Srbi Boga,ali generalno Srbi mnogo psuju Boga.To nije dobro! Moralni preporod srpskom narodu moze da se dogodi tek kada se pojavi razlog da veruje u svog Boga,umesto u trziste i njegove moralne norme. Pritom mislim na trziste robe,ali i trziste vere, istorije,kulture, porekla,licnosti... Kada materijalno postane jako vazno,tada sve postaje roba,a covek coveku vuk. Potrebna je cista ideja koja objedinjuje veru i patriotizam i koja moze da povede narod do srecnog zivota bez okretanja glave. Tu ideju ne donosi uvoz kapitala i izdaja svog naroda,nego pravi vodja.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Prenosimo Vam i BOŽIĆNU PORUKU RIJEČKOG NADBISKUPA

Božić, dan Božjeg čovjekoljublja

Riječki nadbiskup Ivan Devčić primjećuje kako je Božić danas postao za mnoge svjetovni blagdan, sličan drugim društvenim praznicima te poziva vjernike da se to ne dogodi i njima.

Isusovo rođenje nije samo objava Božjeg čovjekoljublja nego i razotkrivanje unutarnjeg Božjeg života, naglasio je riječki nadbiskup Ivan Devčić u poruci vjernicima povodom ovogodišnje proslave Božića.

Isusovo rođenje ne samo da je objava Božje blizine i solidarnosti nego i razotkriće Boga kakav je u sebi; i to ne razotkriće radi razotkrića, tj. koje bi bilo svrha samom sebi nego da bismo zadobili ispravnu spoznaju o Bogu i ušli u zajedništvo samog Presvetog Trojstva. U tom je smislu Isusovo rođenje, rođenje Sina Božjega u ljudskom liku, pravo čovjekovo pobožanstvenjenje, ističe nadbiskup Devčić. Dodaje kako je Božić velika objava ne samo Boga nego i samog čovjeka. U božićnom svjetlu otkrivamo da je ljudska narav sjedinjena s božanskom u osobi Sina Božjega te je tako postala dionicom vječnog božanskog života. Time je čovjek, svaki čovjek, postao nositeljem apsolutne vrijednosti koja je temelj njegovih neotuđivih prava i nepovrediva dostojanstva, dodaje riječki nadbiskup. Preko Božića spoznajemo također da je čovjek, kao slika Božja, izvorno stvoren kao biće zajednice utemeljene na ljubavi i međusobnom prihvaćanju i darivanju. Zato objava božanskog Trojstva, koje je na djelu ne samo kod utjelovljenja i rođenja Isusa Krista nego i u svim trenucima njegova života i poslanja, sve do smrti i uskrsnuća, ima neprocjenjivo teološko, ali i antropološko i sociološko značenje. Riječki nadbiskup primjećuje kako je Božić danas postao za mnoge svjetovni blagdan, sličan drugim društvenim praznicima te poziva vjernike da se to ne dogodi i njima. Neka nam Božić bude doista blagdan kad se sa zahvalnošću sjećamo Božjeg čovjekoljublja, našeg novog rođenja u krštenju i života koji nam je time darovan. Slaveći na taj način Božić, doživjet ćemo njegovu iskonsku ljepotu i radost, božićna je poruka nadbiskupa Devčića.

25.12.2009

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

                                 Manastir Gračanica

Teško je dokučiti sve misli i znanja srednjovekovnog evropskog čoveka, ali je izvesno da je srpski kralj Milutin sa svojim majstorima, kojima ne znamo ni imena, danas sve ređim "čitaocima" starih evropskih slika ostavio obrasce večno žive lepote. Tekst: Jelica Roćenović Fotografije: Dragan Bosnić

Tokom srednjovekovnog razvoja srpske države samo na Kosovu i Metohiji izgrađeno je preko 1500 hrišćanskih crkava i manastira.

Jedan od tih spomenika i najlepših primera evropskog srednjeg veka jeste i manastir Gračanica, koji je nedaleko od mesta gde se 28. juna 1389. odigrala čuvena Kosovska bitka. Srbi su u pohodu Osmanlija doživeli poraz, ali će ih ta uvreda pretopljena u poeziju najvišeg reda vekovima održavati u veri da "Gospod ne odbacuje za svagda."

Gračanicu je podigao srpski kralj Milutin između 1315. i 1321. godine kao poslednju od četrdeset dve crkve koje je izgradio širom evropskog sveta između Beograda, Barija, Soluna, Carigrada i Jerusalima za četrdeset dve godine svoje vladavine.

Mnogi evropski intelektualci koji su prošli kroz Gračanicu, slažu se u oceni da se ona po svojoj spoljašnjoj arhitekturi i unutrašnjoj harmoniji može porediti sa čuvenom katedralom u Šartru.

Čitalac će logično zaključiti da se Šartr ne podiže na tuđoj zemlji. Kralj Milutin nije Gračanicu podigao na nekom skrovitom mestu u brdima širom svoje zemlje srpske i primorske, već usred bogatog kosovskog žitnog polja, na temeljima porušene ranohrišćanske bazilike iz IV veka, ali je na krstolikoj osnovi kvadratnog oblika zato u visinu vinuo svodove i kupole na način do tada nepoznat u vizantijskoj umetnosti.

Čim kročite u Gračanicu osetićete mističnu atmosferu stare verujuće Evrope!

Kako zanosno blista Hrist u plavetnilu Milutinove zadužbine!

Podigavši lagano oči ka središnjoj kupoli manastira srešćemo se sa Hristovim strogim pogledom; njegov lik, kao i čitava "Nebeska liturgija" kojom je okružen, blistaju u blagoj svetlosti. Spuštajući pogled naniže u svečanu prigušenu magličastu svetlost zlatnog i plavog među bezbrojne jevanđeoske likove i kompozicije, kao da čujemo davni, tajanstveni poj vekova.

Pa ipak svu tu istančanu prefinjenost duha, dok zadržavate dah od lepote, tu strasnu veru u Hrista i vrednost dobrote kao zakona svemira, teško možete da spojite sa saznanjima da je ovaj srpski kralj prosto sablažnjavao svet postupcima prema svojim ženama.

Prvu ženu, tesalsku princezu koja mu je rodila sina Konstantina, jednostavno je vratio kući. Drugi put se oženio sestrom žene svoga brata Dragutina – Jelisavetom koju je zaveo kao kaluđericu. Sa njom je dobio ćerku koju je nazvao čudnim imenom – Carica. Ubrzo je i Jelisavetu odbacio da bi se 1284. venčao sa Anom, ćerkom bugarskog cara Đorđa Tertera. Iz ove veze rođen je Stefan Dečanski.

Da se ne bi oženio ćerkom vizantijskog cara Andronika Drugog, Simonidom, tašta njegovog sina Stefana, udovica bugarskog cara Smilca – ostao je zapis – moli Milutina da se oženi njome, uz obećanje da će dobiti u posed celu bugarsku carevinu!

Milutin je, međutim, sam otišao u Skoplje da na obali Vardara dočeka Simonidu, devojčicu za koju istoričari pretpostavljaju da nije imala više od devet godina, a neki čak navode da nije imala ni punih šest. Kad je Milutin iznenada umro, Simonida se zamonašila u jednom manastiru u Carigradu.

Na samom ulazu u naos dočekaće nas kralj lično, sa modelom Gračanice u rukama. Prema njemu, naslikana je Simonida: sa visina ih oboje blagosilja Hrist, dok im anđeli s neba spuštaju kraljevske krune. Taj motiv koristio je i Đoto. Milutinovi prilježni majstori naslikali su likove Milutina i Simonide na kompoziciji "Svadba u Kani" u prisustvu Hrista i Bogorodice, tako što su njegov lik učinili mlađim, nalik onom koji se može videti u crkvi u Arilju. Bila im je kao i Milutinu poznata misao svetog Dijadoha: "Kad vidi da težimo lepoti svim svojim bićem, blagodat nam daje pečat sličnosti."

Hrist u Gračanici nije statičan. On prosto izaziva divljenje pre svega svojom izrazitom lepotom, svojim živim gestovima, raskošnim haljinama, svojom odlučnošću...

Prizori uzvišene lepote i prefinjenost slikarske tehnike možda su najprisutniji u scenama Preobraženja Hristovog. Blistavi sjaj svetlosnih boja na tamnoplavom ultramarinu, najsavršenijoj od svih boja, dovodi gledaoca do retkog ushićenja, kao i u scenama Bogorodičinog uspenja (sna).

Kompozicija Svete Trojice u Gračanici prikazuje Hrista kao anđela koji raširenih krila sedi na prestolu. Pored njega su u prvom planu dva anđela čuvara. Tu je i Otac njegov nebeski i Bogorodica u stavu poklonjenja. Srednjovekovna žitija svedoči o tome kako su se ulazeći u Gračanicu i druge velike nemanjićke zadužbine, Srbi jevanđeoskim likovima radovali kao živima. U međuvremenu smo se "nakaljali knjigama vezani za život", zabeležio je veliku istinu jedan srpski monah iz Sent Andreje.

Gračanička freska svetog Jovana Krstitelja poznata je kao remek-delo evropske umetnosti srednjeg veka.

Njegov pogled je zaista mističniji nego što možemo podneti i kao da nam govori da je mudrost odvojena od svega.

Sve je u Gračanici duboko promišljeno. Živeći u burno vreme kada se i Rim i Carigrad ljuljaju pod udarcima tuđih vera, kao sin katolikinje Jelene Anžujske i Stefana Prvovenčanog, Milutin je još uvek osećao kakva je rana Evropi zadata njenim raskolom 1045, a zatim i padom Carigrada, 13. aprila 1204. godine. Zato gračanički Hristos, kao i kralj Milutin, nije samo mučenik, već i soldat svoje vere. Impresivna je scena na kojoj Hrist šibom isteruje jevrejske trgovce iz hrama, dok mu lepršaju nabori haljine. On kao da nam baš ovog trenutka govori: "Kuda ja idem vi ne možete doći."

U ikonostasom zasvođenom oltarskom prostoru naslikane su najteže teme: Hrist Agnec na žrtveniku sa svetim Jovanom i svetim Vasilijem, u donja dva friza ikonobranitelji, žestoki borci protiv neprijatelja hrišćanstva: Atanasije Veliki, Grigorije Bogoslov, Jovan Zlatoust, Grigorije Niski. Svi su oni bili protiv narušavanja harmonije između reči i slike, vere i dela.

Kakva veličanstvena lepota nekadašnjeg duhovnog života evropskog čoveka!

Za razliku od drugih Nemanjića, kralj Milutin nimalo nije milostiv, čak ni prema Danilu Drugom, svom čuvenom biografu i arhiepiskopu. U Gračanici nema njegovog lika! Samo je Sveti Sava dostojan da bude oslikan u stavu duboke pobožnosti, držeći jevanđelje od zlata, pored cara Konstantina i njegove majke carice Jelene.

Jedna od najneobičnijih epizoda u sceni Strašnoga suda je scena Mora kao personifikacija zla. More je predstavljeno kao fantastično biće – pola čovek pola neka fantastična neman koja proždire ljude. I na zemlji se dešava isto: najrazličitije zveri i ptice gutaju ljudske glave i stopala. Raj se jedino može postići verom u Boga i svoje bližnje, te uspravnim nošenjem velikog krsta života. Pored inspiracije Svetim pismom, u Gračanici kao i u drugim srpskim zadužbinama iz vremena Carstva, nalaze se dvojica junaka popularnog srednjovekovnog romana "Varlaam i Joasaf", koje slavi i katolička i pravoslavna crkva. Priča o carskom sinu i mudracu pustinjaku, koja se pripisuje Jovanu Damaskinu, još uvek nije protumačena u srpskoj i evropskoj književnosti. Negde su, ratujući jedni protiv drugih, evropski narodi izgubili simboličnu nit ove priče!

Kao i drugi Milutinovi manastiri, Gračanica je vekovima bila simbol ponosa svog naroda, održavajući ga u životu u teškim vremenima. I na nju se svakako odnose stihovi narodnog pevača: "A kakva je, milu Bogu hvala!/ pokrivena ćemerom od zlata/ potkićena srmom i biserom,/ podnizana zlatnom trepetljikom,/ a po njoj su direci od zlata/ sve od zlata krsti i ikone..."

Tokom mnogih osvajačkih pohoda Kosova i Metohije od 1371. godine Gračanica je mnogo puta pljačkana. Milutinova čuvena rukopisna biblioteka je izgorela. No, uprkos svim planovima za uništenje "Čovek snuje, a Bog odlučuje."

Kad izađete iz crkve kroz mala vrata okrenuta prema istoku, dodirnite dlanovima gračanički kamen! Osetićete toplinu večnosti.

IZVOR  http://www.jat.com/active/sr-latin/home/main_menu/travel_info/jat_review/jun_2007/manastir_gracanica.html

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

MANASTIR GRAČANICA
sa crkvom Uspenja Presvete Bogorodice

Nedaleko od Lipljana na desetak kilometara od Prištine u sedištu starovizantiske episkopije Ulpijane ,nalazi se ovaj manastir koji je remek delo srpske srednjevekovne umetnosti.Spada medju najlepše evropske crkve 14 veka.Sagradio je srpski kralj Milutin Nemanjić,1315 god.koji je bio najveći donator i graditelj crkava svoga doba.
Crkva Uspenja Presvete Bogorodice je poslednja u nizu monumentalnih gradjevina kralja Milutina.Podignuta je na ruševinama starije Bogorodičine crkve iz 13 veka a ona na temeljima stare bazilike iz 6 veka.Osnovu hrama čine dva upisana krsta dužine 25 m. sa četiri male kupole i jednom većom u sredini.Gradjena je klesanim kamenom i opekom sa višedelnim ukrašenim prozorima,veoma je skladnih stepenastih proporcija.Uz crkvu je dozidana priprata.Gračanica je više puta stradala.Prvi put posle Kosovske bitke,zatim nakon velike seobe Srba,pa sredinom 18 veka.Svaki put je obnavljana.Zadnji put 1957.
Od 1971-1976 god. obavljeni su konzervatorski radovi kako samog zdanja tako i fresaka na kojima su obavljeni opsežni radovi čišćenja. Gračanica je imala u jednom periodu,oko 1539 god svoju štampariju u kojoj je štampan Oktoih petoglasnik.Gračaničke freske su velelepne i premašuju svojom lepotom gotovo sve živopise sa početka 14 veka.Postoje tri vrste slikarstva.Najstariji je iz 1318 god. u naosu a u priprati su dva mladja.Živopis u crkvi je izveden od 1321-1322 god.Slikari iz Gračanice su uspeli da stotine likova i scena rasporede na jasan i pregledan način unutar razudjenog prostora crkve.Očuvana je izmedju ostalog ktitorska kompozicija kralja Milutina i kraljice Simonide,kraljice majke Jelene Anžujske,loza Nemanjića, od Nemanje do kralja Milutina.Sačuvane su i freske iz 1570 god čiji je ktitor bio patrijarh Makarije Sokolović.Riznica Gračanice stradala je u požaru izmedju 1379 i 1383 god,danas je malo ostalo.Nekoliko vrednih ikona,jevandjelje iz 15 veka i nekoliko rukopisa.Dugo godina ovaj manastir je bio sedište Lipljanskih episkopa.
Manastir je aktivan, ženski.O njemu brinu monahinje u okruženju jedinica Kfora.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Svi ljudi na Planeti mogu sebi pomoci,otkloniti bolest

                                                                    ____________________________________________

Svaki covek poseduje bioenergiju. Svi ljudi na Planeti mogu sebi pomoci,otkloniti bolest. Tako ce u daljoj buducnosti i biti. Nije tacno da samo posebni ljudi poseduju bioenergiju. Ima je svako, samo treba znati, uciti,usavrsavati. Sve je vibracija ,treba se samo ukljuciti na pravu frekvenciju.  Ceo svet se zasniva na vibraciji. -Planeta vibrira, voda vibrira, vibrira vazduh, svaki covek i svako zivo bice. Svaka bolest ima svoju vibraciju:  -Planeta Zemlja je zivo bice, ima svoju auru koju su ljudi ove civilizacije svojim pogresnim potezima i bahatim ponasanjem ostetili i izazvali velike poremecaje,ne samo na klimatskom, vec na ukupnom planu. Ucinili su lose Planeti, otuda, izmedju ostalih uzroka i losa dogadjanja. Drugi razlog je u potpunoj materijalizaciji sveta, novac je najvaznija stvar,duhovnost je,generalno gledano stvar necijeg imidza,a ne sustina bica. Ljudi su zaboravili da nisu u kosmosu sami ,da nad svima nama vlada visa sila koja ima razlicite nazive. To je Bog,ili univerzalni Um kako cesto pise u literaturi, nazovite kako hocete,Bog je jedan za sve i svi smo medju sobom povezani. Predstavnici ove civilizacije su se otudjili od Boga,njihov stepen svesnosti je pao, trce samo za profitom,zaboravljaju na samilost,pomoc slabome,cine zlo, pohlepni su i zlobni i sto je jako bitno -ne rade na podizanju licnog stepena duhovnosti,sto civilizacijski trenutak zahteva. Covek se gotovo potpuno otudjio od prirode i ne funkcionise po prirodnim ,kosmickim zakonima koji su dati kao kod ovoj civilizaciji.
Zbog toga, Planeta kaznjava: poplave, cikloni, beda, strah, bolesti… U ljude se uselila mrznja i negativna informacija. Sve to ce dovesti do velike kataklizme. Drevne Maje su to predvidele,predvideo je i Nostradamus. Medjutim, 2012. nece biti kraj civilizacije kako pise u mnogim svetskim casopisima i najavljuje u izjavama pregnosticara. Najpre slede prirodne katastrofe,Planeta reaguje,a onda sledi veliki kvantitativan civilizacijski skok. Ko uspe da se snadje u novoj dimenziji ,ostaje. U decenijama posle toga nece biti vazan novac,nece vredeti ,vec ko je koliko izgradio sebe u smislu ostvarenja ovozemaljskog zadatka za sta je rodjen.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 NEKO VREME NA GLOBALNOM PLANU BICE SVE GORE

                     _______________________________________________

Ove 2009.godine covecanstvo se nalazi na nivou tinejdzera od 16.-17.godina. Za poslednjih sto godina raslo je ogromnom brzinom,vise u sirinu i u visinu nego u glavi. Bili smo deca, sad smo postali tinejdzeri,a to je najopasniji uzrast. Zasto? Covecanstvo je napravilo mali milion stvari,ali jos nema osecaj odgovornosti za sve sto je stvorilo. Sada se igra sa mogucnostima. Bas zato je upravo u ovom momentu uslo u fazu tranzicije. I kao svaki pravi pubertetlija ne zna kako da iz krize izadje. Ne postoji nauka koja uci kako se koristi glava,kako se stvari dovode u red, kako se cisti nered iza sebe, kako se misli... S druge strane, nikoga ne zanima projekat koji bismo mogli nazvati proizvodnjom zrelog,kvalitetnog,operativnog coveka. Zato sto je takvog coveka tesko kontrolisati. Glava mu radi previse dobro,on moze da izbaci proizvod koji bi bilo tesko kontrolisati. Pogledajte sta se sada dogada. Niko ne razume ovu finansijsku katastrofu. Ali kad bolje razmislite,ne postoji nijedan razlog za ovoliku krizu. Nema bombi,a sistem je ekspolodirao. I svi to osecaju. Malo manje ili malo vise,ali bukvalno svi osecaju da se sve menja! Od vremenskih prilika do monetarnih pravila. A covek je sastavni deo biologije,prirode, svi ljudi osecaju promene i imaju potrebu da im se prilagode. Voljna adaptacija je nemoguca zato sto se promene desavaju na svim poljima. Promene su globalne,a covek je previse mali,gotovo mikroskopski identitet da bi mogao da sagleda aspekte svih tih promena i da se u hodu adaptira na njih. Trenutno se nalazimo u fazi kada se uspostavljaju nove kategorije. U narednom periodu stvorice se neke nove valute,kao sto se to i ranije dogadjalo u ljudskoj istoriji. Neko vreme na globalnom planu bice sve gore,samo ce se na razlicitim geografskim sirinama pogorsanje odvijati brze ili sporije,u zavisnosti od mentaliteta. Ali,krizu ce svi osetiti jer nas je globalizacija tesno povezala.

P.S. Na sta se osloniti? To pokusavamo traziti. Svaka filosofija, religija,literatura, umetnost pokusava odgovoriti-gde je bit,sta je sustina, na sta se mozemo osloniti,buduci da je sve prolazno. Iskusio sam:sve je promenljivo i sve moze nestati u danu,cak i u trenu. Prolaznost je,dakle,priroda stvari. I to je glavna lekcija koju dobijamo kroz ceo zivot!

Kontakt E-mail  ngo.belgrade@gmail.com