Jagoda Jorga: Profesorka zdravog života

Ova dama je jedna od najupornijih u prosvećivanju nacije na temu dobrog i zdravog zalogaja. Specijalista za ishranu i profesorka Medicinskog fakulteta u Beogradu i sama se pridržava pravila koje kao stručnjak propagira, a kada bi bila na vlasti, kaže, pozvala bi proizvođače hrane da kupcima učine dostupnim kvalitetnije i zdravije prehrambene proizvode.

 

 

 

 – Da bi ljudi promenili svoje navike u ishrani, potrebne su mnogo dublje promene – ističe Jagoda Jorga (56). – Kad bih imala neku vlast, pre svega bih pozvala proizvođače hrane da na tržište izbace što više kvalitetnijih proizvoda. Oni su ti koji takve proizvode treba da učine dostupnim, važno je da ljudi mogu da ih nađu na svakom ćošku, ali i da im cena bude primamljiva.

 

U nabavku nikako praznog stomaka

Nije retkost da stručnjaci propagiraju pravila kojih se ni sami ne pridržavaju. Ali, to nije slučaj s Jagodom. Dobre navike za stolom usvojila je još kao devojčica, pokraj oca.
– Imao je osetljiv stomak, pa nije jeo bilo šta. Tako sam i ja uz njega postala probirljiva, a mama Jovanka nas je bogovski gostila. Umela je. I dalje osećam miris njene domaće supe i ukus šnenokli.
Odrasla je u Beogradu, u vreme kada je odlazak na pijacu bio omiljeni ritual veštih domaćica.
– Kad ti se prijede nešto slatko, mogao si da jedeš samo domaće kolače. Nije bilo keksića, grickalica i drugih gluposti.
Žali Jagoda za tim vremenom kada nismo imali puno, ali kada smo ipak negovali dobre navike. Sada je sve drugačije. Danas se najčešće hranimo pecivima i brzom hranom. Jedan naš čovek godišnje pojede više od stotinu kilograma hleba, što je skoro tri puta više od prosečnog Evropljanina. Pored toga, kaskamo za razvijenim državama po potrošnji osnovnih životnih namirnica, poput mesa i mleka.

Maher u pečenju mesa

– Domaćice su generatori zdravlja, od njih mnogo toga zavisi. Ako smo dobro organizovani, možemo i da uštedimo. Ne smemo da dozvolimo da dođemo kući s posla mrtvi gladni, a da nemamo bar polupripremljenu hranu. Preko vikenda treba da pazarimo dovoljnu količinu voća i povrća za celu nedelju. Zapamtite, u nabavku se ne ide praznog stomaka, već sa spiskom – priča.
Svako ko je sluša pomislio bi da svoje ukućane maltretira zelenišom i da im ne da ništa ljudski ni da pomirišu. Ali, naprotiv.
– Specijalista sam za pečena mesa, a o salatama da ne govorim – hvali se i kaže da se hrani raznovrsno, ali ni u čemu ne preteruje.
Dobar obrok voli da zalije čašom vina, a čokoladu jede kad god poželi.
Doduše, nema više kome da kuva. Deca su joj otišla u beli svet. Ćerka Anamarija (34) živi u Engleskoj, gde je magistrirala, doktorirala i specijalizirala farmaceutsku medicinu. Danas radi u jednoj velikoj farmaceutskoj kući, a sin Aleksa (26) živi u Milanu, tamo je završio ekonomiju i uskoro će da magistrira.
– U našoj kući se nikada nisu pili nezdravi sokovi i nisu su se jele nezdrave stvari. Ali, zato su moja deca mnogo volela dečje rođendane. Tada bi navalili na sve ono što im je zabranjeno, toliko da bi im svaki put pozlilo – smeje se. – Ali, i dalje poštuju sva ona pravila koja su stekli u kući.
Ona svoje godine ne krije, dobro se oseća, često se smeje i redovno vozi bicikl. Ume da pređe i po nekoliko desetina kilometara u jednom danu. Kaže, prija joj.
– Oduvek sam bila sportski tip. Sećam se da me je tata sa sedam godina upisao na atletiku. Nerado sam trčala neko vreme na stadionu „Jedinstvo“, ali brzo sam pobegla odatle – priča. – A onda sam pronašla odbojku. Obožavala sam je, a bila sam i uspešna. Igrala sam u juniorskoj reprezentaciji. Odustala sam od nje tek kada sam ostala u drugom stanju.

Tako ti i treba kad nisu učila školu

Kao lekar početnik pošteno se naputovala. Prvo je radila u mladenovačkom dečjem dispanzeru, zatim u Poreču, a onda, čitavu deceniju, u Kragujevcu, kao asistent na odeljenju Medicinskog fakulteta.
– Dok sam radila u Mladenovcu, putovala sam svakoga dana autobusom tamo i natrag. Budila sam se u četiri ujutru. Tako jednog jutra stojim na stanici, pa mi priđe ne mnogo stara baka. Nosila je na ramenima obramicu sa kantama sira, pa mi reče: „Dete, dete, tako ti i treba kad nisu učila školu“ – smeje se. – Pamtiću to zauvek. Šta drugo da mi kaže kad su svi u to vreme poštovali filozofiju „uči školu da ne bi radio“.
Ali ona je oduvek bila vredna. Ćerku je rodila kad je završila drugu godinu medicine. Niko joj nije verovao da će se vratiti studijama. Ona je verovala sebi.
– Za sopstvenu karijeru moramo sami da se izborimo. Sve je u čoveku, rešenje je u pojedincu, a okolina može da nam pomogne ili odmogne. Kako kad. Život nam najčešće odmaže, ali u krajnoj liniji on i jeste rešavanje problema – priča. – Najbolje je da ništa ne očekujemo od drugih, već da sami ostvarujemo ono što smo zacrtali. Izvor "Blic"