Posao-Nekretnine
  Intervju
 

 


Verovao sam da ću biti bar malo mesija

 

Vuk Drašković, pisac

Kroz priču o glavnom junaku najnovijeg romana, doktoru Aronu, velikom medicinskom stručnjaku, neuropsihijatru i svojevrsnom čudaku u čijem se domu, u potrazi za izlečenjem, okuplja politička, umetnička, vojna elita, kao i „obični smrtnici“, Drašković vešto prepliće razne teme. Tu su istorija, mistika, teološke rasprave, naučne ideje, ljubavni zapleti, izumrli narodi, novo viđenje Kosovske bitke, raspad Jugoslavije…


O temi svog romana, njegovim junacima, ličnim dilemama i odnosu prema politici, za „Blic“ kaže: „Roman je moj pokušaj da se uhvatim u koštac sa vrhovnom tajnom. Kad ću ako ne sada? U knjizi ‘Meta’ najavio sam ovu priču rečenicom da sam prevalio šezdesetu i da mi pogled spontanije ide ka groblju nego ka ženama. Život se primiče kraju i onda dolazi zapitanost šta se to primiče kraju, vredi li čemu, ko sam, hoću li biti ništa…

U romanu ste napisali: „Onaj koji sumnja u svoju veru i maštanje ne može biti ni vernik ni Kolumbo… Sve veliko što je postiglo čovečanstvo duguje sanjarima.“ Takva razmišljanja ste prepleli s aluzijama na realne momente u bližoj i daljoj političkoj istoriji Srbije, na autentične ljude, na raspad zemlje…

- Da, dok nešto umire, nešto se drugo rađa. Doktoru Aronu je jasno da Jugoslavija umire i da joj nema leka. Jasno mu je i šta će biti sa Srbijom, video je to na pogači koju mu s neba šalju mrtav deda i mrtva majka.

Svaka je knjiga, na ovaj ili onoj način, autobiografska. Šta su u vašem romanu autobiografski momenti?
- Prepiranje doktora Arona sa samim sobom. Ja pomalo negujem nadu da neću biti ništa kad odem s ovoga sveta, a istovremeno ne bežim od straha da ću ipak biti ništa. I sad se ta nada i taj strah međusobno ujedaju. A tu nadu, koja je, verujem, prisutna kod velikog broja ljudi, niko tako snažno ne podupire kao ovi koji osporavaju postojanje boga. Oni koji su evoluciju proglasili za vrhovni um koji je stvorio sve ne dozvoljavaju toj evoluciji samo jedno - da je mogla stvoriti i boga. Ako je mogla stvoriti kosmos, ljude, zvezde, pacove, plime, mogla je i boga. Sama činjenica da je mogla stvoriti sve sem boga čini to uverenje invalidnim u logičkom smislu. A lik doktora Arona stvarao sam inspirisan čovekom kog sam poznavao i s kim sam se družio.

Takođe neuropsihijatar?
- Da. Družili smo se petnaestak godina. Nije više na ovom svetu. Mnogi su govorili da je lud. A on je za mene bio genije. Nauka ga svakim danom potvrđuje. Taj čovek je šezdesetih godina bio na tragu formule DNK, mnogo pre ovce Doli bio je na pragu da od žive ćelije psa proizvede repliku tog psa… Na sedeljkama kod njega skupljali su se najpametniji ljudi tadašnje Jugoslavije. I on je, među tim pametnima, pokušavao da postaviti pitanje svih pitanja, a oni ga nisu razumeli jer je za njih pitanje svih pitanja bilo šta će biti sa Titom, kakve se političke igre odvijaju…

Na izvestan način apostrofirali ste u romanu da „sve veliko što je čovečanstvo postiglo duguje sanjarima“?
- Pa, tako je! Kolektiv ništa nije izmislio. Kolektiv je u stanju da izrodi mržnju, učestvuje u histeriji, da kao stampedo nosi zastave, revolucije… Sanjari, čudaci, zanesenjaci vuku istoriju napred.

Kada je o Srbima reč, napisali ste: „Našem narodu ne diraj u mitove, i to u one što su lažni i što ga brukaju“, kao i da „nema od nas darovitijih za oduzimanje i zaglupljenijih za sabiranje“.
- To je razmišljanje dr Arona koje pronalazimo u njegovom dnevniku posle njegove smrti i koje je on prekrižio. Dakle, on te listove nije iscepio. Ostavio ih je, ali ih je prekrižio. Nema tabua, ne bi ih smelo, ni trebalo biti. Naciju treba pogledati i sa te strane.

Stiče se utisak da za nijansu više volite muške likove nego ženske. Žene su tu, da se poslužimo pozorišnim rečnikom, ne iz lika nego iz funkcije?
- Moguće. Ne znam. Mogu samo reći da u stvarnosti, u životu, ma koliko to u današnjem vremenu može izgledati i nastrano, apsolutno više volim žene.

Da li je u vama jači Vuk Drašković političar ili Vuk Drašković književnik?
- Duga bi bila priča o tome kako sam se i zbog čega politički angažovao. Najkraće - ponela me uobraženost. Neka moja vera u to da ću moći da budem bar malo mesija i pomognem da se izbegne ili ublaži velika nesreća koja je nadolazila i koju sam video da nadolazi. Mislio sam da nemam pravo da živim pod staklenim zvonom popularnosti svoje književnosti i otisnuo se na taj put. A politika me je u svakom pogledu samo koštala. Samo sam ranjavan i proganjan. Toliko je ljudi stradalo jer im je za zločin uzeto to što su krenuli za mnom. Rezultat je jedna Srbija, ova današnja, kakvu nisam hteo i nisam sanjao. Ta moja politička angažovanost pretvorila se u strelu koja je ubijala moju literaturu.

A kakvu moć ili nemoć ima književnost danas?

- Književnost je danas u velikom grču i strahu da će je ubiti kompjuteri i duhovna pustoš. Na jednoj strani gotovo sve što želite možete da saznate pritiskom na dugme, na drugoj lišavate se potrebe da učite. Nikad ljudi nisu manje znali, a nikad informacije nisu bile dostupnije. Književnost ne sme da povlađuje toj atmosferi, žalosnoj i pogubnoj situaciji. Po meni, ovo je biti ili ne biti čovekovog duha. Zato je zadatak književnosti, između ostalog, da hrabro traga za odgovorima na pitanja koja postavljaju deca kad progovore, poput onih: kako sam nastao, šta znači to da je baka umrla i hoću li je ponovo videti, otkud sunce...

 

Nepismeni Hamdija
Tokom razgovora nametnula se tema simbola, svojevrsnih predskazanja, neobjašnjivih pojava…

- Dok sam pisao „Nož“, čuo sam da jedan ratni zločinac živi u Trstu - priča Drašković, osvrćući se na pomenutu temu, i kaže: „Želeo sam da ga sretnem i zavirim mu pod kožu. Našao sam ga u tom gradu u Italiji, gde je držao radnju u kojoj su se prodavale farmerke i sve ono što smo nekad kupovali u Trstu. Da bi se otvorio preda mnom, ja sam se, da tako kažemo, transformisao u Hamdiju, nepismenog muslimana koji beži od srpske i komunističke diktature u Jugoslaviji. Nijednog trenutka nije posumnjao u to, a kada smo se rastajali, poklonio mi je dve hemijske olovke. Nepismenom čoveku poklonio je olovke! Isključivo njima sam pisao određena poglavlja u ‘Nožu’. Moj prijatelj neuropsihijatar, koji mi je bio inspiracija za doktora Arona, mnogo, mnogo je znao i govorio o tim ‘neobjašnjivim’ pojavama. Govorio je, između ostalog, da se stimulacijom severne ili južne tačke u mozgu može ići u prošlost ili u budućnost. I ja mu verujem. Uostalom, i Tesla je govorio o tome.“

 

 
  Today, there have been 1 visitors (11 hits) on this page!  
 
=> Do you also want a homepage for free? Then click here! <=